Sportske ličnosti 3

 Prvi deo o pravim ,Montevideo' fudbalerima

 http://sportisk.blogspot.rs/2018/01/sportske-licnosti-2.html


 1. Dragoslav Mihajlović Vampir (1906-1978) je igrao fudbal i

 bio policijski službenik u isto vreme! Bio odličan odbrambeni

 igrač, al' na žalost imao ozbiljni prelom noge i morao se

 oprostiti od fudbala nakon što je sa svojim BSK-om igrao protiv

 Slavije iz Praga. Tada je potpuno radio posao policijskog

 službenika i 1944, odlazi u Australiju i više se nije vratio u

 domovinu. Vodio tamošnju ekipu SC Sale City i ekipu 

 jugoslovenskih doseljenika JUST u periodu 1950-1960).   

 Preminuo je od oboljenja bubrega.

                                             

 2. Đorđe Vujadinović Nosonja (1909-1990) se rodio u Smederevu,

 a njegov stric nije imao dece, pa ga posinio. Jedini klub za koji

 je igrao jeste BSK, a kad su posle uspeha u Montevideu počeli

 da primaju plate, na spisku se našao on (on nije želeo da primi

 novac). Radio kao službenik u Narodnoj banci, II svetski rat

 proveo u nemačkom zarobljeništvu i po povratku u zemlju,

 posvetio se treniranju mlađih selekcija. Bio dugogodišnji trener

 omladinaca i trener fudbalskim školama Partizan i OFK-a.

 Po povlačenju iz fudbala, radio kao službenik u banci.

                                               

3.  Branislav  Bane Sekulić (1906-1968) kao igrač u podmlatku i

 senior bio uspešan. Dospeo među prve naše profesionalne

 igrače koji su otišli u inostranstvo, tokom II svetskog rata bio

 u zarobljeništvu i posle toga, uspešan trener i pedagog (postao

 je prvi trener Crvene Zvezde, a pre toga Vojvodine).

 U periodu 1958-1960, bio selektor Švajcarske i tamo preminuo

 posle višemesečne bolesti.

                                               

 4. Teofilo Spasojević (1909-1970) igrao samo za klub Jugoslavija

 odbranu i diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu.

 Čudno jeste što u Montevideu nije odigrao nijednu utakmicu

 (pre prvenstva je igrao), a drugi i poslednji meč sa

 reprezentacijom je igrao u prijateljskom meču sa Argentinom

 1930. (izgubili smo sa 3:1).

                                                 

 5. Momčilo Đokić Gusar (1911-1983) je bio uspešan u

 fudbalskim danima, a prestao igrati fudbal u 1940. godini.

 Radio kao šef računovodstva gradilišta hidroelektrane 

 Đerdap, bio trener Radničkom iz Niša, Boru i Timoku iz

 Zaječara.

                                          

 6. Ljubiša Stefanović Leo (1910-1978) je posle Montevidea

 sa Ivanom Ivicom Bekom otišao da igra u francuskom

 Setu i morao pre vremena završiti karijeru zbog teže povrede

 kolena. Tokom rata bio mobilisan, boreći se u sastavu francuskih

 jedinica i postao francuski državljanin. Trenirao juniore, ali

 na žalost imao male prihode i u Nici radio kao čuvar parkinga

 (tamo je preminuo od totalne nemaštine).

                                             

                                                

Sportske ličnosti 2

 Ekranizovane verzije ovih naših junaka (nalazi se i knjiga, na

 prvom linku).

 1. Montevideo, bog te video! (serija)

 https://kulturiska.blogspot.rs/2017/09/stvaranje-prve-fudbalske-ekipe.html


 2. Na putu za Montevideo (serija)

 https://kulturiska.blogspot.rs/2017/09/smesno-zabavno-putovanje-nasih.html


 3. Montevideo, vidimo se! (serija)

 https://kulturiska.blogspot.rs/2017/09/stigli-do-odredista-i-osvojili.html





 1. Aleksandar Tirke Tirnanić (1910-1992) je odmalena zavoleo

 fudbal i interesantna činjenica jeste da je igrao za podmladak

 ekipe SK Jugoslavija, pa bio uspešan u rivalskom BSK-u.

 Sa samo 17 godina, debitovao za seniorsku reprezentaciju i

 bio sjajan tandem sa Blagojem Mošom Marjanovićem. Kao trener,

 bio odličan, osvojivši vicešampionsko mesto na Evropskom

 prvenstvu 1960. i iste godine osvojio Olimpijsko zlato.

                                              

 2. Blagoje Moša Marjanović (1907-1984) je dobio nadimak, zbog

 svoje talastaste kose. Igrao za klub Jugoslavija i posle prešao u

 BSK, što je bilo odlično (rodio se čuven duo Tirke i Moša).

 On i Tirke su bili prvi profesionalni fudbaleri sa platom, kao trener

 bio dobar i dobitnik ordena Svetog Save, V stepena (u kraljevini

 Jugoslaviji).
                                                

                                      Moša sa svojom porodicom


 3. Milutin Ivković Milutinac (1906-1943) je igrao za klub

 Jugoslavija i kasnije BSK (u oba slučaja bio uspešan golgeter).

 Visoko obrazovan (diplomirao na Medicinskom fakultetu u

 Beogradu), Milutinac imao svoju ordinaciju u Knez Mihailovoj

 5, radeći kao dermatolog. Veliki antifašista i na žalost, te

 1943, Gestapo ga uhapsio, bio u logoru na Banjici, streljan u

 Jajincima. Njegova bista pored stadiona ,JNA' biva ukradena sa

 postamenta 2012, a novi spomenik bio postavljen u maju 2013.

                                              

 4. Milovan Jakšić Jakša iliti El grande Milovan (1909-1953)

 je dugo branio za Soko, koji kasnije dobija novo ime BSK.

 Nadimak dobio zbog sjajnih golmanskih bravura koje pokazao

 na Montevideu.

 Odrastao u domu za ratnu siročad u Kragujevcu, u Beograd je

 bio poslat da uči zanat (imao je knjižaru preko puta ,Politike'

 gde se sada nalazi Skupština opštine Stari Grad). Bio član 

 i dugogodišnji predsednik Saveza fudbalskih trenera Jugoslavije i

 tehnički rukovodilac Crvene Zvezde (Crvena Zvezda je osnovana

 1945.). Preminuo od iznenadnog srčanog udara u Kairu 1953.

                                                

 5. Ivan (poznatiji kao Ivica) Bek (1909-1963) je nemačko

 češkog porekla (otac je bio Nemac, majka Čehinja), a odrastao

 u Beogradu. Igrao za našu i francusku reprezentaciju (Francuzi

 su ga zavoleli i imao njihovo državljanstvo), tokom II svetskog

 rata bio komandant jednog odreda francuskog pokreta otpora.

 Neko vreme, bio vlasnik bistroa i radio kao doker. Svakodnevno

 je na bicikli vozio ribu od brodova do prodavnice i 1963. doživeo

 fatalni srčani udar.

                                         

 6. Milorad Arsenijević Balerina (1906-1987)  je

 dobio nadimak zbog gracioznih fudbalskih pokreta i umeća

 (imao još jedan nadimak Mikica Balerina). Igrao u šabačkoj

 Mačvi u podmlatku i seniorskoj kategoriji (jedan navijač BSK-a

 iz Šapca ga preporučio da zaigra tamo i nije pogrešio). Iako

 nije davao golove za reprezentaciju, Balerina je bio odličan čuvar.

 Bio dugogodišnji profesor Elektromašinskog i Saobraćajnog

 fakulteta u Beogradu, napisao dve knjige i više naučnih radova.

 Osim našeg, govorio dva jezika (nemački i francuski) a služio

 se sa još tri (rumunski, ruski i mađarski). Po njemu se

 zove studentska futsal liga.                                                    

                                           

                                                           

                                               

Bravo za Nevenu! :-D

 Na Svetskom kupu u švajcarskom gradu Lezenhajdu, učestvovala

 je naša Nevena Ignjatović. Ona će nositi našu zastavu na

 Zimskim Olimpijskim igrama u Pjongčangu ove godine.

 Osvojila je 6. mesto (najveći uspeh u skijanju ostvarila

 Jelena Lolović, 14. mesto), u disciplini alpsko skijanje.

 Tri najbolje su bile Vendi Holdener (Švajcarska), Marta Basino

 (Italija) i Ana Bucik (Slovenija). Lidnzi Von je bila 4. mesto.



 Šta god uradila na ZOI-ju (neka uđe u top 10), biće sigurno

 veliki uspeh. Osim nje, predstavljaće je kolege Marko Vukićević

 i Marko Stevović i Damir Ristić (nordijsko skijanje). 

Uz pozivnicu, uspeo doći do velike titule

 Spomenula sam na muzičkom blogu ime Gorana Ivaniševića, gde

 je gostovao u videu Nine Badrić

 (post https://muaria.blogspot.rs/2018/01/top-10-34.html).

 Rođen je 1971, a tenisom se počeo baviti 1988. Njegov najjači 

 adut je bio izuzetno precizan servis i agresivna igra (dugo 

 vremena nosio titulu osobe sa najviše brojem as poena). Na 

 Olimpijskim igrama 1992. u Barseloni (tad je Hrvatska kao 

 nezavisna država debitovala), osvojio dve bronze 

 u pojedinačnoj konkurenciji i dublu sa Goranom Prpićem.



 Najbolji njegov plasman u pojedinačnoj konkurenciji je bilo

 2. mesto (1994.), u dublu 20. mesto (1994.). Osvajač Dejvis

 kupa (2005.), Hopman kupa (1996.) i Svetskog ekipnog prvenstva

 koje ne postoji od 2012. (1990).



 Imao je trogodišnju pauzu zbog velike povrede ramena i leta

 2001, bio 125. igrač sveta. Taj plasman nije bio dovoljan za

 direktan plasman na Vimbldonu i organizatori dali mu 

 pozivnicu ili white card (bela karta). Treba da napomenem da je

 on triput izgubio finale Vimbldona (1992. protiv Andrea

 Agasia, 1994. protiv Pit Samprasa i 1998. ponovo protiv

 Samprasa).


 U grupnoj fazi, Ivanišević pobedio Južnoafrikanca

 Godvina sa 3:0 u setovima, Španca Moju sa 3:1 u setovima,

 Endija Rodika sa 3:1 u setovima i Britanca Rusedskog sa 3:0 u

 setovima.


 Pobedio u četvrtfinalu Marata Safina sa 3:1 u setovima, u 

 polufinalu Britanca Henmana sa 3:2 u setovima i uspeo stići

 do finala.


 A u finalu ga dočekao Australijanac Patrik Rafter, tada 3. nosilac

 turnira (Rafter u polufinalu pobedio Agasija sa 3:2 u setovima).

 U ovom snimku, videćete najbolje poteze tog finala, a sudija jeste

 pogrešio (videćete to u 11. minutu i 5. sekundi).

 Mislila sam da će posle greške sudija, neiskorišćene 3 meč lopte

 i predugog 5. seta, Ivanišević pokleknuti. Obradovalo me što nije

 i konačno posle četvrtog pokušaja uspeo dobiti Vimbldon. Ušao je 

 u  istoriju kao prva osoba u tenisu koja preko 

 pozivnice/bele karte uspela doći do finala i pobediti isto. Po

 ovome bi bio dramatično dobar film.  

                                           





                                                


  

Utisak o... zlatu naših odbojkašica

 Od samog početka, znala sam da će naše odbojkašice biti u finalu

 (potajno sam se nadala zlatu).

 Imale su pravu timsku igru, odličnog selektora Tezića koji ume baš

 ljudski da iskritikuje, ali je to opravdano, upornost i borbenost.


 U grupnoj fazi bile sjajne, kao i u četvrtfinalu protiv veoma

 slabašne Belorusije (post utakmice https://sportisk.blogspot.rs/2017/09/mocne-odbojkasice-u-polufinalu-d.html)

 i polufinalu protiv Turske koja nas malo ugrozila u 3. setu, ali smo

 izašle kao pobednice (post utakmice https://sportisk.blogspot.rs/2017/09/blok-nam-doneo-finaleee-d-d.html).


 Finale je bila posebna i sjajna priča

 (post finala https://sportisk.blogspot.rs/2017/10/bravo-odbojkasiceee-d-d.html)

 gde ne bih ništa dalje rekla.


 Evropsko zlato smo osvojile posle 6 godina i svima jedno veliko

 bravooo!!! Tri naše igračice (Bošković, Mihajlović i Veljković) su

 uvršćene u najbolje igračice ovog prvenstva, što mnogo znači.

 I da su osvojile srebro, ne bih bila tužna i razočarana.


 One su zaslužile sve naj od naj, Terziću da se da nacionalna

 penzija, pošto je oživeo našu žensku odbojku pre 15 godina!

 Volela bih da se posle njihovog uspeha, poboljša nivo ženske

 odbojke kod nas (mislim na ligaški deo) i njima bi davala više

 novca, nego fudbalerima!

Bravo za S.O.S! :-D :-D

 Naši sportisti Specijalne Olimpijade su nedavno učestvovali na

 Zimskim Olimpijskim igrama u Austriji, a učestvovalo je

 njih devetnaestoro. Fenomenalna vest jeste da su oni osvojili

 21. medalju! :-) Šest zlatnih, devet srebrnih i šest bronzanih

 medalja! :-) Novinar ,Blic sport'-a Darko Nikolić je kratko,

 sažeto i fenomenalno napisao o tom posebnom uspehu.

 http://sport.blic.rs/ostali-sportovi/secate-se-nasih-specijalnih-olimpijaca-uradili-su-nesto-cudesno/g5b2gxc

  Inače, on je jedan od retkih novinara koji podržava S.O.S i

 redovno izveštava javnost o našim uspesima.


 Mogli bi naši Olimpijci koji budu išli sledeće godine na OI u

 Pjončengu da se ugledaju na S.O.S.