Za ovaj naš drim tim...

 

 Najava za dokumentarni film koji se još uvek daje u MTS dvorani

 https://www.youtube.com/watch?v=EJeHqiWwoPQ.

                                                

 Evropsko prvenstvo 1991, Rim. Ova ekipa zajedno sa selektorom

 Dušanom Dudom Ivkovićem bila spremna da osvoji drugu titulu

 evropskih šampiona zaredom. 

 Njima su predviđali da bi mogli parirati sa tadašnjim američkim

 drim timom na Olimpijskim igrama 1992. u Barseloni, ali za

 šest dana koliko je trajalo ovo Evropsko prvenstvo...

 Ova reprezentacija bila jedina u sportskoj istoriji da je osvojila

 medalju, a u isto vreme prestala naglo i krvavo da postoji.

                                                

 Uvod počinje sa jednom dečjom emisijom koju su starije generacije

 kao deca mnogo voleli (ta persona je živa, al' na žalost se 

 priklonio pogrešnima, isključivo zbog lične koristi) i svi naivno

 verovali da će Jugoslavija zauvek postojati.

                                        

 Ekipa za Rim u sastavu Divac, Kukoč, Paspalj, Rađa, Sretenović,

 Perasović, Đorđević, Zdovc, Danilović, Jovanović, Komazec i

 Savić su bili jak spoj ne samo u igri i van njega.

                                             

 Bilo je zabavno gledati njihove košarkaške bravure uz klasičnu

 muziku tokom ovog prvenstva, arhivski snimci košarkaša su bili

 posebno blago koje treba da bude večno sačuvano.

 Za Zdovca mi bi žao što sticajem groznih okolnosti morao da ode

 sa ovog prvenstva i sjajno od njegovih tadašnjih saigrača i Dude

 što su bili na njegovoj oproštajnoj utakmici kao igrača

 (bilo bi super kad bi neko jednog dana stavio celu utakmicu na

 internetu) https://www.youtube.com/watch?v=dSOFOL-qh84.

 I druga divna stvar koju su uradili jeste što je Zdovc dobio repliku

 svoje zlatne medalje sa tog Evropskog prvenstva. 

                                             

                                       

 Prikazivani su tragično bolni događaji koji nisu trebali nikada

 da se dese, cela košarkaška reprezentacija probala da budu

 pozitivni glasnogovornici i na žalost, zli moćnici/političari 

 pobediše! 

 Velika sramota što nisu bili

 dočekivani nigde (ni u Splitu, Zagrebu ili Beogradu)!

  Moj stav povodom pitanja da li bi taj naš tim mogao biti jak u

 Barseloni 1992. bi bio potvrdan (sigurno bi ušli u borbu za medalju

 i dospeli u finale).

   Treba da napomenem da su jedni od producenata bili HRT 

 televizija, a RTS još jednom osramotio sebe što nisu učestvovali

 u ovom filmu!

 Preporučujem da pogledate ovaj izvrstan dokumentarni film, osetila

 sam da je bilo uloženo ljubav i truda u izradi istog. I zaslužuje

 biti prikazivan svuda u svetu!

 Ocena 10

 

 

 

Sportske ličnosti 2

 Ekranizovane verzije ovih naših junaka (nalazi se i knjiga, na

 prvom linku).

 1. Montevideo, bog te video! (serija)

 https://kulturiska.blogspot.rs/2017/09/stvaranje-prve-fudbalske-ekipe.html


 2. Na putu za Montevideo (serija)

 https://kulturiska.blogspot.rs/2017/09/smesno-zabavno-putovanje-nasih.html


 3. Montevideo, vidimo se! (serija)

 https://kulturiska.blogspot.rs/2017/09/stigli-do-odredista-i-osvojili.html





 1. Aleksandar Tirke Tirnanić (1910-1992) je odmalena zavoleo

 fudbal i interesantna činjenica jeste da je igrao za podmladak

 ekipe SK Jugoslavija, pa bio uspešan u rivalskom BSK-u.

 Sa samo 17 godina, debitovao za seniorsku reprezentaciju i

 bio sjajan tandem sa Blagojem Mošom Marjanovićem. Kao trener,

 bio odličan, osvojivši vicešampionsko mesto na Evropskom

 prvenstvu 1960. i iste godine osvojio Olimpijsko zlato.

                                              

 2. Blagoje Moša Marjanović (1907-1984) je dobio nadimak, zbog

 svoje talastaste kose. Igrao za klub Jugoslavija i posle prešao u

 BSK, što je bilo odlično (rodio se čuven duo Tirke i Moša).

 On i Tirke su bili prvi profesionalni fudbaleri sa platom, kao trener

 bio dobar i dobitnik ordena Svetog Save, V stepena (u kraljevini

 Jugoslaviji).
                                                

                                      Moša sa svojom porodicom


 3. Milutin Ivković Milutinac (1906-1943) je igrao za klub

 Jugoslavija i kasnije BSK (u oba slučaja bio uspešan golgeter).

 Visoko obrazovan (diplomirao na Medicinskom fakultetu u

 Beogradu), Milutinac imao svoju ordinaciju u Knez Mihailovoj

 5, radeći kao dermatolog. Veliki antifašista i na žalost, te

 1943, Gestapo ga uhapsio, bio u logoru na Banjici, streljan u

 Jajincima. Njegova bista pored stadiona ,JNA' biva ukradena sa

 postamenta 2012, a novi spomenik bio postavljen u maju 2013.

                                              

 4. Milovan Jakšić Jakša iliti El grande Milovan (1909-1953)

 je dugo branio za Soko, koji kasnije dobija novo ime BSK.

 Nadimak dobio zbog sjajnih golmanskih bravura koje pokazao

 na Montevideu.

 Odrastao u domu za ratnu siročad u Kragujevcu, u Beograd je

 bio poslat da uči zanat (imao je knjižaru preko puta ,Politike'

 gde se sada nalazi Skupština opštine Stari Grad). Bio član 

 i dugogodišnji predsednik Saveza fudbalskih trenera Jugoslavije i

 tehnički rukovodilac Crvene Zvezde (Crvena Zvezda je osnovana

 1945.). Preminuo od iznenadnog srčanog udara u Kairu 1953.

                                                

 5. Ivan (poznatiji kao Ivica) Bek (1909-1963) je nemačko

 češkog porekla (otac je bio Nemac, majka Čehinja), a odrastao

 u Beogradu. Igrao za našu i francusku reprezentaciju (Francuzi

 su ga zavoleli i imao njihovo državljanstvo), tokom II svetskog

 rata bio komandant jednog odreda francuskog pokreta otpora.

 Neko vreme, bio vlasnik bistroa i radio kao doker. Svakodnevno

 je na bicikli vozio ribu od brodova do prodavnice i 1963. doživeo

 fatalni srčani udar.

                                         

 6. Milorad Arsenijević Balerina (1906-1987)  je

 dobio nadimak zbog gracioznih fudbalskih pokreta i umeća

 (imao još jedan nadimak Mikica Balerina). Igrao u šabačkoj

 Mačvi u podmlatku i seniorskoj kategoriji (jedan navijač BSK-a

 iz Šapca ga preporučio da zaigra tamo i nije pogrešio). Iako

 nije davao golove za reprezentaciju, Balerina je bio odličan čuvar.

 Bio dugogodišnji profesor Elektromašinskog i Saobraćajnog

 fakulteta u Beogradu, napisao dve knjige i više naučnih radova.

 Osim našeg, govorio dva jezika (nemački i francuski) a služio

 se sa još tri (rumunski, ruski i mađarski). Po njemu se

 zove studentska futsal liga.                                                    

                                           

                                                           

                                               

Njih dvojica se na žalost nisu pomirili

 Dokumentarni film ,Once brothers' (,Jednom braća') iz 2010. je

 produciran od strane ESPN-a i NBA Entertainment (ESPN je

 američki sportski kanal). Reakcije na film su bile pomešane i

 shvatljivo mi je i zašto (mislim na kritike osoba koja su poznavale

 obojicu naših glavnih junaka).


  Ceo film sa prevodom http://filmovi.infopult.net/online-film/sa-prevodom/32-2098/Once-Brothers-2010


 Kratka radnja


 Osamdesetih godina prošloga veka, bila su u jugoslovenskoj ekipi

 dva posebna košarkaša. Jedan je Vlade Divac, drugi Dražen

 Petrović. Njih dvojica su na žalost prekinuli sportsko prijateljski

 odnos zbog nacionalnih razlika, a još dodatno je njihov

 odnos zagorčao rat na ovim prostorima...


 Na žalost, njih dvojica se nikad nisu pomirili, pošto je Petrović

 tragično poginuo u saobraćajnoj nesreći 1993. godine. Divcu je

 i dalje velika tuga i ljutnja što nikad nije porazgovarao ponovo sa

 Petrovićem i pomirio. I nije tačno da se Divac folirao oko

 osećanja tuge i besa što nije do pomirenja došlo, kao što neki ljudi 

 misle.


 Sam kvalitet ovog dokumentarca je visok i po mom mišljenju,

 velika mi tuga što se Petrović i Divac nisu pomirili.

 Ocena 10