Priznajem da sam očekivala duel španskih večitih rivala (Real
Madrid i Barselona), al' ispade da je Barsa igrala za 3. mesto
(rasturila je Olimpijakos sa 84:74).
Što se tiče publike u sinoćnjem finalu, veći deo njih je bio iz
Olimpijakosa (Efes ih pobedio u polufinalu), dosta ih bilo iz Efesa,
a veoma mali broj iz Madrida.
Deo pred početka utakmice, svakako bio bolji od
revijalnog dela Evrovizije (to govorim za plesače).
Prvo poluvreme je bila ogromna dosada, veoma malo koševa i
dosta promašaja. Rezultat tada je bio 34:29 za Madriđane.
Na kraju 1/4, mi (predstavnici
One Team programa za crveno bele i predstavnici za crno bele su
dom za nezbrinutu decu i mlade ,Jovan Jovanović Zmaj')
smo imali izlazak na teren, povodom predstavljanja
,One Team' priče, a pre tri dana je bilo predstavljanje tog
programa na delu na Savskom trgu https://www.euroleaguebasketball.net/one-team/news/one-team-session-ambassadors-unified-tournament/?pageTitle=Homepage&historyUrl=/one-team/.
U tom slučaju, bio je totalni haos iza scene po pitanju organizacije,
a ranijih godina je to bilo mnogo bolje.
Već 2. poluvreme je donelo bolju i dramatičniju igru na terenu,
bilo je gadno koškanje u 3/4 između Fernandesa i Andersona koje
moglo prerasti u tučnjavu, a obojica su zaslužili tehnički faul.
Finalna četvrtina je bila renesansa za Efes koji Madriđane izludeo
načisto, a pred sam kraj Madriđani smanjili minus i bila u
poslednjim sekundama neverovatna košarkaška drama, gde su
Efesovci drugi put zaredom postali Evroligaški šampioni sa 58:57.
Najbolji od Efesa: Micić (odličnih 23 poena, a on nije igrao samo
prvih 3 minuta), Pleis (19) i Larkin (10).
Najbolji od Madriđana, samo Tavares (14).
Нема коментара:
Постави коментар