Naš put do finala

 Prošli post o SOS uspehu na Letnjim Olimpijskim igrama u

 Abu Dabiju ove godine https://sportisk.blogspot.com/2019/04/poseban-uspeh-sos-na-loi-ju.html.


 Deset devojaka iz četiri oblasti u Srbiji (Jabuka, Kruševac, 

 Pančevo i Beograd) sa glavnim trenerom iz Kruševca Mirelom

 i drugim trenerom iz Jabuke Marjanom je došlo na ove Letnje 

 Olimpijske Igre da prikažu dobru igru i pravu sliku sportista 

 Specijalne Olimpijade.


 Pošto se dugo takmičim u Specijalnoj Olimpijadi (ove godine će

 biti 10 godina otkad sam u istoj), meni je bilo najbitnije da 

 odigramo najbolje što možemo i niko ne bude povređen.

 U ženskoj košarci je bilo 12 reprezentacija, a imale smo 4

 utakmice u diviziji. Svaka utakmica u diviziji trajala 9 minuta, 

 dok u takmičarskom delu su četvrtine bile po 6 minuta.


                                                Divizija

 U diviziji smo igrale protiv Indije (pobeda sa 6:2) čija

 reprezentacija imala mlade, brze devojke. One su mnogo grešile

 u koracima i tako ih pobedile.

 Kazakhstan je bila najslabija reprezentacija (pobeda sa 9:1) u

 našem divizioniranju, protiv Irske smo igrale slabije, da ne bi

 upale u grupu 1 (izgubile sa 2:4). Za kraj, Špankinje su imale

 dve odlične igračice (Ana Riu i Paola Manjon) i rasturile nas

 sa 8:16. Cilj bio ispunjen, upale smo u srednju grupu, odnosno

 grupu 2.


                                 Takmičenje i tri pobede za finale

 U grupi 2 smo bile sa Amerikom, Velikom Britanijom i Indijom,

 a prvi protivnik na takmičenju je bila Amerika.

 U tom duelu, dobro smo se držale fizički i rezultatski i imale

 stalan plus. Al' avaj, pred kraj poslednje četvrtine su naše tri

 najbolje igračice morale izaći iz igre, zbog ličnih grešaka (sudije

 su bile pristrasne po pitanju Amerikanki) i bojala sam se poraza.

 Jedva smo održale taj plus i pobedile sa 30:27.

                                                      

 Druga utakmica protiv Britanki bila kao trening srednjeg tempa i

 one su slabije od Amerikanki. Rasturile smo ih sa 26:9, a jedna od

 naših povredila nogu pred zagrevanje i to je bio problem.


 Treću utakmicu protiv Indijki smo odigrale najlošije (druga naša

 zgazila nezgodno na terenu i nije mogla dalje odigrati ovu 

 utakmicu), zbog psihološke slabije forme i malodušnosti. Drugi

 put, jedva držale plus i pobedile smo sa 24:17.



 Fenomenalna vest bila što nismo morale ponovo igrati utakmicu

 protiv Indije da bi ušle u finale i imale dva dana slobodno!!! Ta

 dva dana slobodno smo iskoristile za dobar i obiman odmor pred

 veliko finale, zdrastveni pregled, podršku košarkaša i

 fudbalerki i odlazak u grad.

                                                        

 O finalu i najvažnijem trofeju+ uspehu u sledećem postu.